Site Loader

Zdravo svima,

Nadam se da vas ova nenormalna, bar za mene to jeste, promena vremena nije mnogo poremetila u svakodnevnom funkcionisanju. Iako se nadam, znam da većini ne odgovara, tako da nas jeste niska temperatura izbacila iz zone komfora, bar nas kojima su letnji i topli dani baš takva zona. Upravo ovaj prelazak, izbacivanje iz zone komfora koja mi je veoma odgovarala, učinio je da više vremena provedem na netu, društvenim mrežama i uopšte razmišljajući o mnogo čemu drugom. Tako sam došao do ideje da započnem jednu rubriku na svom blogu, pod imenom „Let’s talk about“ u kojoj ću pisati o svemu, od nege, preko nekih zapažanja, pa sve do svih svojih razmišljanja, a možete slobodno dati i neki savet o čemu biste voleli da pišem. Prvi tekst ove nove rubrike posvećen je zoni komfora, jednom psihološkom fenomenu koji me dugo intrigirao kao pojava kod svih nas, ali i irtirao u rečenicama i govorima brojnih motivacionih govornika.

Pre nekoliko dana, u okviru svog Instagram posta, jedna opičeno pozitivna i predivna devojka – Bojana (Taste of Fashion), pisala je o zoni komfora, kao nečemu što nas veoma sputava u životu, od najjednostavnijih stvari, pa sve do nekih trenutaka koji su bitni za budućnost svake jedinke. Sve to me je i navelo da malo više razmišljam o svemu, a onda i da podelim sa onima koji će tekst pročitati. Prvo da vas pitam, da pitam baš tebe što sada čitaš ovo, koje su tvoje zone komfora u kojima se trenutno osećaš ušuškano i lepo?

Ja ih imam mnogo. Jedna od njih je da retko kada gledam filmove koji ne pripadaju komediji kao žanru, jer se jednostavno osećam lepo i opušteno gledajući ih, pa nekako podsvesno izgleda da smatram da to drugi žanrovi ne mogu da mi priušte. Slične stvari radim i kada je čitanje knjiga, slušanje muzike… Međutim, sve su to zone komfora koje me ne sputavaju u nekoj ozbiljnijoj meri, pa mogu u njima da se zadržim, ali šta se dešavalo sa ostalima?! To je pravo pitanje, kako za mene, tako i za tebe kada sve svoje osećaje ušuškanosti postaviš jedan pored drugog.

Sećam se perioda, a dugo je trajao, kada sam priželjkivao da postanem voditelj. Svakog dana sam sa ushićenjem gledao razna TV lica, zamišljajući sebe u toj ulozi, ali ništa nisam radio po tom pitanju. I da, trajalo je to dugo, čak godinama, dok nisam došao do momenta da je želja prevladala sve, kada sam isključio malo taj deo svog razmišljanja koji me vukao samo ka manama i onome što me koči i prepustio se jednoj voditeljskoj priči. Moja sledeća zona komfora postale su kamere, ogromna suprotnost, zar ne? Eh, ko se jednom mikrofona i kamere lati, teško od njih odustaje, pokušajte, svideće vam se. Nakon toga je došao period kada sam počeo da razmišljam i o svom blogu, bilo je to pre neke 3 godine… Svoju narednu zonu komfora našao sam u novinarsko-blogerskom radu u jednom magazinu, mogu reći da je to bilo odlično iskustvo, što zbog sticanja znanja, što zbog nekih poslovnih iskustava, ali i zbog sticanja nekih prijateljstava i poznanstava. Ali, na kraju sam shvatio da je to još jedan osećaj ušukanosti koji sam stekao tokom celog rada, koji je stvorio lažnu sliku u mojoj psihi da radim ono šta sam želeo pre samog početka, a to je jedan blog koji sadrži tekstove iz mog ličnog ugla, tekstove koje napišem iskreno, nadajući se da će me bar jedna osoba razumeti i da ću bar do jedne osobe dopreti. Svaki taj osećaj ušukanosti i sigurnosti me je zapravo odvlačio daleko od onoga što sam iskreno želeo. E, sada, kako sam zapravo izlazio i na koji se način trudim da izađem iz svojih zona komfora, to je ono što zapravo želim da podelim sa svakim ko pročita ovaj post – nadajući se da ću na taj način nekoga pokrenuti i bar malo pomoći.

Na početku pomenuta devojka, Bojana, veoma je lepo objasnila u svom postu neke stvari, kada je napisala da je i ovaj tekst već prošlost kada ga pročitamo, da nemamo baš nekih opcija da gvirnemo u budućnost, te da ostaje samo SADA, ovaj trenutak. E, to me je i inspirisalo da pišem sve ovo, jer sam na taj način u određenim trenucima i razmišljao. Kada, ako ne sada? I zašto sutra, ako mogu danas? Znate, motivacioni govornici umeju sve ovo mnogo lepše da objasne, da motivišu nekim drugačijim konstrukcijama reči, nekim drugim primerima, ali meni to sve nekako ide na nerve, jer ništa na taj način ne uspem da uradim. Jednostavno je, bez motivacionih govornika, bez nekih plaćenih podstreka u vidu treninga ili kurseva, seo bih uvek sam sa sobom i maštao, šta je to što bih voleo, šta je to što bih želeo, ali maštao sam u krugu realnog (jer džabe mi maštati da imam krila xD). Ali nisam sve završavao maštom u minutima pred spavanje, već bih sve to zapisao, da me ujutru dočeka, da uz jutarnju kaficu dobro razmislim o svim slikama koje sam osmišljavao i gledao ispred sebe, tako ušuškan u toplo ćebe, u okviru svoja četiri zida. Baš tokom tih jutara bih shvatao šta me je to kočilo, da li strah od kamere, strah od tuđe osude, strah od komentara, strah od neuspeha… Tada bih zapravo shvatao čemu mi služi taj osećaj ušuškanosti, ali i koliko me svaka moja zona komfora koči, koliko zbog njih propuštam. I znaš šta, ti koji čitaš ovo, nijedna zona komfora ne vredi onog ružnog osećaja kada shvatimo da smo nešto propustili, osećaja kajanja. Zato, zone komfora treba uništiti – jer su to zaista granice koje svojevoljno stavljamo u svoju glavu, često i bez osnova, ali i kada taj osnov postoji, uzmi stvari u svoje ruke, pokreni malo bunta u sebi i ruši granice, jer na kraju krajeva, srušene granice, srušene zone komfora donose tako je*eno dobar osećaj! Samo za sada, stavljam tačku na ovu priču, ali ne sumnjam da ćemo se sa ovom temom ponovo sresti.

Komentari su tu, slobodno podeli sa mnom svoje zone komfora, svoje granice, jer vreme je da ih srušimo, kad – ako ne sad?! Do sledećeg čitanja, možda rušenja nekih barijera na putu do malih i velikih uspeha,

Ljubi vas Slobizza!

Izvor fotografija: www.unsplash.com

Slobizza

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *