Site Loader

„Šta je bilo, opet si trom, nikakav, sve te mrzi, ništa ti ne moraš, možda zapravo nije uspeh u ovome?!“

Danas sam dan počeo baš ovom rečenicom, zapravo, pitanjem. Nije ovo bilo pitanje kao pravo, već način da sebe prekorim i postidim. Pred samim sobom, naravno. Jer ako se ne stidim sebe, a koga ću drugog, valjda ja o sebi sve najbolje znam. A znam da sam lenj, da se lako prepustim lenčarenju, nekoj omrtvalosti (bože sačuvaj :D), nemanju potrebe da radim bilo šta i da me sve mrzi. Tada baš, kao i prethodnih dana, ležim i govorim: „ma, sutra ću, ima vremena.“ A onda usledi ovakvo pitanje, kao s početka teksta, pa tako ležeći razmišljam, savest krene da me grize jer sam parazit tih dana i samo ustanem. Možda je nestalo motivacije, prave volje, snage, kosti bole od promene vremena, pa je još teže pokrenuti se u svakom smislu, ali to tako NE MOŽE! Znam i da nisam jedini, mnogo nas je u mom okruženju, u okruženju ljudi koji su oko mene, okruženju mojih komšija, poznanika, a tako i svih vas, pa želim da podelim samo nekoliko saveta za to – KAKO POVRATITI MOTIVACIJU i uraditi nešto, mrdnuti s mrtve tačke, napraviti još jedan korak do uspeha.

Ustani!

Ne psihički, ustani fizički. Samo ustani, ovog trenutka. Ne znam čime se baviš, šta imaš od obaveza ovih dana, ali uhvati se za prvu, nebitno da li je to kompjuter, olovka i papir, krpa, ustani i uzmi to u ruke. Ja sam malopre ustao, seo posle 100 godina za radni sto i otvorio sajt, i samo počeo da pišem.

Ne verujem lajf koučevima, motivacionim govornicima i sličnima, ali jedno je sigurno, pravilo 5 minuta radi, i to nisam čuo od njih, već pre 20 i kusur godina mi je to majka govorila: „samo sedni nekoliko minuta za knjigom i posle se igraj“, a ja naivno sednem i onda ne ustanem dok sve ne završim. Zašto? Zato što se pokrenemo fizički i psihički, jako težak zadatak u prvim minutima dobija svoju postavku rešenja, a onda nas sama podsvest tera da „idemo do kraja“ i da završimo započeto. I zapravo, najveći deo u povratku motivacije se krije u tome, naglom prekidu dokonluka.

Osećaj korisnosti

Kako se osećaš kada nešto završiš? Kada naučiš nekoliko ispitnih pitanja, napišeš tekst, snimiš video, kada završiš neku poslovnu obavezu, kada obaviš poziv koji je važan? Neminovno je da se nakon toga osećaš korisno, a to je najveća nagrada koju ćeš dobiti kada ustaneš i nešto uradiš. Seti se samo koliko je taj osećaj tebi poznat, koliko puta ga doživiš i kako te snažno inspiriše i motiviše za dalje! Seti se da je on najbolja početna motivacija, a kada ga ponovo iskusiš sve će biti još lakše.

Ko je tvoja inspiracija – seti se?

U svakom poslu, hobiju, zanimanju, bitno je imati nekoga čiji rad nam se dopada, čiji rad i način rada cenimo, pratimo, volimo. Nekoga ko je ne idol, već izvor inspiracije. Ali neretko, to pričam iz iskustva, zaboravimo i na te osobe. Baš u momentima kada svega ponestane, kada ležim tako skoro bespomoćan u svojoj glavi, uzmem telefon u ruke i pročitam nekoliko redova o onima koji me motivišu, pogledam neki video u kojima su, jer često me i boja glasa trgne i pokrene. Često pogledam i neki film koji volim već godinama, a koji me pokreće, a verovali ili ne, to su najčešće komedije, jer me oraspolože, nasmeju i na taj način daju snagu i volju da ustanem i započnem sa nekim radom.

Prošetaj s prijateljima

Moja inspiracija i motivacija su najčešće ljudi sa kojima se družim. Ne zato što pratim šta rade, već oni prate šta ja radim, pa onda dobijem po „tintari“. Istersu me iz pantalona i razdrmaju rečima, da često ne mogu tako lako da se povežem sam sa sobom. Ali, oni znaju, oni gledaju, slušaju, trpe, pa na kraju saspu istinu u lice, istinu koja nije prijatna, ali na kraju učini da se pokrenemo. I baš u tome razlikujem prijatelje, jer prijatelj nije onaj koji ti govori kako je sve lepo, nego onaj koji je spreman da nalupa šamare i kad zna da ćeš da se srušiš ili naljutiš. Zato i jesu najbolja motivacija, znaju koju kritiku da upute kako bi pokrenuli na neko delovanje.

To – Do or not To – Do?

Jedan od najčešćih saveta koje ćeš čuti od svih jeste da radiš svakodnevno to-do liste. Istini za volju, imaju smisla, posebno kada se nakupi dosta obaveza, pa ume neka u trenutku da izmili i da iznervira kad je se setimo uveče kasno. Ali, what to do ako ne volimo te liste? Ja ih ne podnosim, nekako mi sve tu stoji nervira me, pišem, prisećam se, imam osećaj da baljezgarim… Iskreno, nisam našao motivaciju u njihovom pisanju, ali olakšanje jesam, u vidu da ne postoji potreba da razmišljam kad imam zapisano, ali sam našao motivaciju u nečemu drugom, a to je precrtavanje urađenog. Ne pišem ih svakodnevno, već za dane kada imam više isplaniranog, a onda kad na kraju dana vidim da je sve ili skoro sve urađeno i precrtano – svet je moj! Zato, slobodno ih piši, sigurno ćeš u nekom njihovom delu naći satisfakciju, iako te na samom početku iritiraju.

A ako sve ovo uradiš i dalje nemaš volje, jednostavno popij kafu, odmori, odspavaj, prošetaj nekuda bez bilo koga. Ali sve to uradi tek onda kad znaš da je bilo više pokušaja da se pokreneš. Jer to znači da jednostavno nije dan, nije trenutak i odmor ti je potreban, a na silu ne valja ništa raditi, zar ne?

Evo, ja sam se pokrenuo i sada ćemo se čitati češće i nadam se, kvalitetnije. Do narednog teksta, nađi svoju motivaciju i kreni napred!

Slobizza

Izvor fotografija: www.unsplash.com

Slobizza

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *