Site Loader

„Ej, zastani malo,

Želim da popričamo. Zapravo, želim nešto da ti kažem, a od tebe tražim samo jedno – da me saslušaš. Zašto? Pa i ja sam bio kao ti, u tim godinama, sve sam to osetio i iskusio, ja znam šta prolaziš, znam sve lepe strane tog perioda, ali i sve one ružne. Možda mogu da ti pomognem. U čemu, pitaš? Moja želja je da ti pomognem da budeš bolji čovek kada odrasteš, da budeš malo „lud“, ali da budeš i normalan u potpunosti. 🙂 Zanimljiv spoj, zar ne? Sad ću da ti ispričam kako se to postiže.

Ne tako davno, pre samo nekoliko godina, i ja sam bio tu, baš na tvom mestu. Prelepe godine, veruj mi! Ma šta god ti sad delovalo strašno, ružno, veruj mi da ćeš ih vrlo voleti kad malo odrasteš, jer to je najbezbrižniji period u životu koji imaš. Ali kako vidim, mnogi tu bezbrižnost narušavaju i pokušavaju da svoj lepi svet unište šokantnim ponašanjem, rečenicama, delima… Gledam kako se devojčice tuku, da, baš te tvojih godina, možda idete čak u isto odeljenje. Gledam kako jedna devojčica trpi nasilje, udarce, ali teže su sve reči i duševni udarci koje prima i trpi. Slušam kako je neki momčić od samo 17 godina izgubio život zbog batina svojih vršnjaka. Reci mi, zašto se to dešava? Kako možete tako da funkcionišete? A, ne, bilo je svega toga i tokom mog školovanja i odrastanja, bilo je užasnih situacija, ali veruj mi mnogo manje i agresivnije, sada je sve to postalo naša svakodnevnica.

Moraću da ti ispričam jednu priču. Za mene je učitelj bio idol nad idolima. Odmah nakon mojih roditelja. I dan danas kada ga sretnem, kada me izljubi i priča sa mnom o životu, planovima, ja osećam ono isto strahopoštovanje kao u periodu kada me je učio prvo slovo, broj, kako moram da ustanem kada neko stariji ulazi u učionicu. Šta, vi ne ustajete nastavnicima kada uđu? Pa to je NEPOŠTOVANJE, to nije dobro. Ali, da se vratimo ovoj priči. Svi smo ga voleli, neizmerno, plakali bismo kada se bliži kraj godine jer se nećemo viđati. A tu je bio i žestok strah od njegovog pogleda kada se naljuti. Da, samo pogleda, to je nama bilo dovoljno da shvatimo da smo načinili neku grešku i da je vreme da se izvinimo ili je ispravimo. Nismo smeli ni da pomislimo da nas udari zbog nekog nestašluka, jer bi to onda trebalo objasniti roditeljima, a oni nisu baš bili mekog srca kao učitelj. Znalo se šta je najvažnije da znamo, i kao deca, i kao đaci: poštovati starije, voleti drugove, čuvati tuđe kao što čuvaš svoje, knjige i sveske ne smeju da imaju „uši“, psovke su nepoznanica, svoju užinu smo uvek delili sa onim za koga vidimo da tog dana nema ručak, jer možda jednostavno nije stigao da ga kupi. Tako smo rasli u ljude koji vole, praštaju, razumeju i ne podsmevaju se. Tako smo održali prijateljstva koja traju već više od 2 decenije. Ali znali smo i da se potučemo. I danas, nakon 19 godina, pamtim kako sam druga iz odeljenja bacio na radijator zbog jedne užasno neprimerene psovke, ali ne sećam se toga zbog svoje snage, već zbog straha da mu se nešto loše dogodilo, zbog shvatanja da nisam ništa bolji od njega i njegove psovke, ali i zbog šamara koji sam dobio od istog tog učitelja, nekad mi se čini da mi uvo i dalje zvoni. To je bila situacija kada sam shvatio da sve mogu da rešim razgovorom i normalnim ponašanjem, da se na udarac ne vraća nužno udarcem…da, da je potrebno odbraniti se, ali da odbrana nisu samo pesnice, već postoje i drugi načini.

Znam da ćeš mi reći da nastavnik, učitelji, ne smeju da tuku decu, da viču na njih, jer zakon ne dozvoljava. Da li znaš da će te taj zakon brinuti tokom celog života? Da će te proganjati za pojas u kolima, polomljen far na njima, prelazak van pešačkog, a ti sada, kada još ne znaš ni kako se jaje prži, meni govoriš da zakon propisuje da neko ne sme da ti vikne. Mani se zakona, celog života će te nervirati, a samo si sada dete koje bi trebalo da živi van svakog haosa koji ovaj svet nosi sa sobom.

I dok ti pričam da me je bilo blam jer sam se odbranio na takav način, gledam snimak kako devojčice, njih nekoliko, tuku i maltretiraju jednu usamljenu, devojčicu kojoj život već nimalo nije lak. Reci mi, kako bi se ti osećao u tom trenutku, da tebe maltretiraju, kako bi se osećala tvoja majka, otac, braća i sestre? Loše, zar ne?

Život koji smo dobili svi, ja, ti, svi u našoj okolini, samo je jedan i nema reprizu. Bol koji nanosimo jedni drugima čine da se on dodatno skraćuje, iako je već dovoljno kratak, a sve može drugačije. Savet, zlata vredan, jeste da nikada ne činiš drugima ono što ne bi da se događa ili dešava tebi. Ni sam ne shvatam kako smo došli do toga da pričam i pišem o tome, ali kako da među tvojim vršnjacima ima toliko netrpeljivosti, neslaganja koje iziskuje silu i tuče, maltretiranja? Kada vidiš da nekome fali ljubav, udeli mu je, jer samo kratak zagrljaj može da reši mnogo toga. Kada vidiš da neko ima neki problem, reci mu da će proći i već će mu biti lakše. Kada vidiš da neko gladuje, podeli sa njim svoje parče hleba, jer ćeš osećati ponos i dan će ti biti lepši. Vidiš kako nije teško?! Ali je zaista teško smišljati pakosti, uvredljive reči, stiskati pesnice i udarati, a iako je tako teško, ima onih koji to rade. A rade samo iz jednog razloga. Takvim osobama, takvoj deci, nažalost, nedostaju uglavnom roditelji, pažnja, nemaju pruženu ljubav, pa na iskravljen način leče svoju bol. Vidiš, ni njima nije lako. Ali to nije razlog da ostaneš nem. Kada vidiš da se takve stvari dešavaju, okuraži se, reci svojima kod kuće, postani dobar čovek, obavesti nekog starijeg iz svoje okoline, jer ćeš tako lošim delima stati na kraj. I, nemoj nikada da te bude strah što radiš dobro delo, jer za to nikada nećeš dobiti kaznu. Nemoj nikada da odustaneš od ideje da budeš dobar čovek i nikad nemoj da odustaneš da budeš dete, jer to dvoje se uvek zajedno nalaze u jednoj osobi. Zanima te kako do toga?

Uključi maštu. U njoj je sve moguće, ona nam daje krila, moći da sve prepreke pređemo, u njoj uvek dobro pobeđuje, baš kao u svim onim bajkama koje si učio u školi, ma u njoj čak i jednorozi postoje, jer ti tako želiš. Ona će ti pokazati pravac kojim da ideš kako bi postao dobar čovek, ona će ti pomoći da savladaš sivilo ovog sveta, koje kao dete ne smeš još da spoznaš. Ti imaš snage sve da promeniš na bolje, jer si dete, a svako dete je dobro, neiskvareno… Ali upamti, pred tobom će uvek biti dva izbora.  Jedan te može odvesti u svet nadmenih, zlih, osvetoljubivih ljudi koji vole tuđu bol, suze, nezadovoljstvo. To je put na koji će te navesti trenutne nesigurnosti, pobude, možda neki mali bes koji osećaš. Ali prepusti sve srcu i razumu… Oni će te odvesti  ka tome da upoznaš svet svetlosti. Ima li potrebe da ti kažem da je svet osmeha, sreće, svetlosti, svet u kojem bi trebalo da odrastaš? Jer ti si naša nada, tvoj osmeh je naša nada, jer njime je širiš. Tvoj zagrljaj je nada. Svaka tvoja loša pomisao, loše delo, oduzmanje je nade u bolje sutra – neka i tvoji roditelji ovo pročitaju, znaće o čemu govorim. Zapamti da si sa svojim drugarima jači, sposobniji, da kada ste svi zajedno, bez ikoga da ste odbacili, možete promeniti baš sve, ali kada je i samo jedan odbačen onda je svet na rubu propasti. A ja znam da niko od vas to ne želi. Bori se kroz život, ali nikada pesnicama i uvredama, već rečima koje su čiste, odmerene i koje uvek imaju jak razlog zbog kojeg su izrečene, jer bez njega, reč će biti baš kao klimav zub u predškolca – malo zastane, padne i zaboravi se.“

Sa željom da dođem do razuma današnjih klinaca i klinceza, sa željom da dođem do svesti današnjih tinejdžera i adolescenata, završiću ovo svoje pismo, jer ako je došlo i do samo jednog, onda sam uspeo.

Iskreni pozdravi,

Slobodan Veličanin – večiti dečak

 

Slobizza

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *