Site Loader

Razmišljajući u koju kategoriju da stavim ovaj tekst, a kako se tiče trenutnog života sa virusom korona i haosom koji je gospodin doneo, verujem da će se većina prikloniti mom mišljenju, ovo je jedan „FUN FACT“ od situacije na kompletnoj planeti. Gledam i ne verujem, a činjenično stanje kaže da je tako kako je!

Na grljenje, poljupce, fizičku prisnost sa dragim ljudima skoro da sam i zaboravio. Negde se sećam da smo se tako pozdravljali, godinama, ali meseci iza mene polako čine da dosta toga bledi. Sada je najveći dokaz bliskosti udaljenost, jer tako iskazujemo svu ljubav. I ne mogu da se ne zapitam da li smo sami krivi za sve, da li je ljudska pohlepa, nedovoljnost, loš takmičarski duh doprineo da ovako padamo ili je sve maslo nekoga ko voli da upravlja jednim svetom?

Od vremena kada me je užasno gušila, maska mi je sada postala sastavni deo svakog momenta koji provodim van svog doma, nešto poput mobilnog telefona, ne zaboravljam je i svuda je nosim. Ali, ostaje pitanje do kada ćemo i da li možemo dugo tako? Maska je samo sinonim za sve ostalo. Posao smo premestili kod kuće, učenje smo prebacili na računare i volju učenika, izlazak u grad se organizuje žurkom putem Skype-a, sve nekako napreduje kako se i planiralo u skladu sa milenijumom u kojem smo, ali emocije propadaju, odnosi u najbolju ruku stagniraju, realan život kojim smo bili blagosloveni ostaje u obrisima zamagljenim nevidljivim neprijateljem.

Život koji živimo postao je instant. Mislio sam da su mu tome mnogo pre doprinele društvene mreže, socijalno prebacivanje na internet koje nas je asocijalizovalo, a tek sam sada shvatio da pravi instant život počinje sa pandemijom. Ako sam se danas probudio i osećam se dobro situacija već sutra može da bude drugačija, ako se danas smejemo i radosni smo, sve već sutra može da postane loše i tako smo došli da živimo danas tako kako nam je neki virus odredio, a da ćemo za sutra videti kada ono dođe. Mehanizovali smo se! Mašine smo koje rade, zaštićene od kvara, koje idu u ostavu (čitaj dom) dok ne dođe naredni dan i potreba da se određeni poslovi završe. U tom vremenu između, skrivanje i čuvanje.

Nove generacije kažu da im je detinjstvo uništeno, jednog dana će se sećati maske i asepsola kao osnovnih sredstava koja su bila potrebna u svakom domu, na ulici, bilo gde. Misle da je nekada bilo sjajno. Ja se sećam i nekih momenata kada su plate u nekoliko minuta postajale ništa, mesec dana se radilo za kilogram praška… Čekao sam redove za mleko, hleb, jedan kilogram šećera… Sećam se bombi koje su obeležile moje detinjstvo, jer sam tada ja bio neka nova generacija. Dočekao sam da u mladim godinama gledam učinak pandemije. Nije detinjstvo ničije uništeno, sve se to gleda drugačije kada prođe, često se zapodene i nekakav smeh zbog raznih sećanja, jer muke su uvek takve, teške, mračne, a kada prođu daju lekcije i možda pametniji život. Zato i kažem da je sve ovo jedna velika FUN FACTS rubrika, o zanimljivosti naših života.

Kakav ovo život živimo? Pun strepnje, straha, uzdržanosti, besa, loših procena… Ali, ŽIVIMO! To jeste i uvek će biti najvažnije. Dok živimo, živi i nada, zato je uvek, šta god da se dogodi, ŽIVOT LEP!

U toj nadi, da će nailaziti samo bolji i lepši dani, sve i ostavljam. Čuvajte se, nosite te maščice i odaljite se dva metra, jednog dana će biti potreban i veći zalet za sve te zagrljaje. Ljubim vas,

Slobizza

P. S. Dođite da se družimo i na mom Instagram profilu Slobizza_bloguje

Izvor fotografija: www.unsplash.com

Slobizza

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *